Kolumne

ČEKAJUĆI DUČIĆA

Tog oktobra 2020. godine čuo sam od kolega iz Takovske da je formirana ekipa od šest članova koja će u Trebinju snimati dolazak mošti Jovana Dučića. To mi je dojavila sekretarica generalnog direktora RTS, inače naša Hercegovka. Zamolio sam je da mi zakaže sastanak kod Crkvenjakova, koji me je primio odmah sutradan. I on je imao neke hercegovačke korijene. Na pitanje “kojim dobrom”,odgovorio  sam  da mi je nelogično da u ekipi nema nijednog Trebinjca. Odgovorio je da je već sve gotovo, pripremljena tehnika, popunjeni su putni nalozi, podignute dnevnice i obezbijeđen kombi za ekipu. Međutim, kad sam mu rekao da sam novinar, odnosno urednik Dopisništva RTS u Kikindi, što je on, naravno, već znao, da imam svoju kameru, da znam snimati i montirati materijal, spremno je odgovorio da sam mogu ići kao posebna ekipa. Od viška glava ne boli. Prije dolaska prve ekipe otišao sam za Trebinje, dobro proučio stazu kretanja povorke sa kovčegom i markirao mjesta odakle ću snimati i blagovremeno se premještati. U svoj toj gužvi, posebno na Crkvini, imao sam prednost pokretljivosti sa malom kamerom, te sam mogao snimati mnogo više od kolega sa statičnim kamerama.

Sa kolegama iz RTS-a sam se dogovorio da se nakon snimanja nađemo iza Hotela Leotar bliže Kamenom mostu. Kad sam stigao oni su već bili tu i žestoko se svađali, jer kamera im nije tehnički bila najispravnija tako da je snimljeni materijal bio poluupotrebljiv. Smirio sam ih rekavši da sam ja snimio i više od njih. Nisu povjerovali, jer su imali sumnje u te male kamere, koje su davale skoro isti kvalitet kao profesionalne. Bilo kako bilo, izljubili su me kao spasioca i odmah otputovali za Podgoricu da pošalju izvještaj za Dnevnik, jer tad to nije moglo da se radi kao danas putem interneta, praktično sa lica mjesta ili iz vozila.

Ja sam, naravno, ostao još koji dan u Trebinju, a po povratku u Srbiju napravio više reportaža o Dukinom povratku u zavičaj.

PLM