Nikoga ne bi trebalo da iznenadi ako se unutrašnja organizacija i međunarodna orijentacija Srpske crkve vrlo brzo promeni. Vlastima u Beogradu odavno stižu signali iz inostranstva da njihov glavni „partner“ u Crkvi treba da bude aktuelni nemački episkop Grigorije. Odnedavno je i čovek vlasti zadužen u prvom redu za „crkvana pitanja“, Nikola Selaković, posredstvom jednog proslavljenog sportiste, započeo pregovore sa biskupom Grgurom.
Korist njihove saradnje mogla bi u nekoj novoj konstelaciji snaga, najviše oko Kosova, da bude očigledna: Grigorije ne krije da je američki čovek, voli da se predstavlja kao šampion međunacionalnog i međuverskog pomirenja, velemajstor je za postavljanje lažnih dilema u javnosti oko „uloge i modernizacije Crkve“, izjasnio se za autonomiju u Crnoj Gori, u Makedoniji ima dobre kontakte sa raskolnicima, brat Maksim mu obezbeđuje zaleđe na Bosforu, a od Rusa nijedan srpski vladika nije bio toliko udaljen kao on. Otkako je i Selaković počeo da ohrabruje njegove ambicije na patrijaršijski tron, Grigoriju su ambicije porasle i na uređivanje vlasti na svetovnom nivou, posebno ako to koristi njegovoj crkvenoj karijeri.
Grigorijeva karijera je uvek bila na prvom mestu a njegova orijentacija prava i dosledna – globalistička, ekumenistička i liberalna. Biskup Grgur nikad nije krio da je zapadni čovek i neko iza koga stoje Anglosaksonci, kao ni to da je ambiciozan. Nekad je bio i kandidat za patrijarha Borisa Tadića, Jeremića i Đilasa. Sad je opet kandidat koga podržavaju stranci, koji je iskoristio veze u opoziciji za jače pozicioniranje i prisustvo u medijima ali koji pravi i dilove sa vlašću. Ukoliko bi Grigorije postao patrijarh ili ako mu ne uspe taj plan ukoliko bi uzeo učešće u radu Sinoda sa podrškom ambasada i ljudi iz okruženja Vučića i Patrijarha on bi postao vrlo moćan, ako ne i prvi čovek SPC. Upravo onako kako je to njegov kolega bački Irinej danas – vladar iz senke koji pored marionete od patrijarha o svemu odlučuje. To bi za posledicu imalo da on kao patrijarh ili siva eminencija nekog bledog i slabog patrijarha bi potpuno promenio crkvu. SPC bi bila sve manje srpska i sve manje pravoslavna a mnogo više proevropska, globalistička, ekumenistička i liberalna. To znači i podrška vlastima oko podele Kosova i podrška ulasku u NATO i okretanju leđa Rusiji. To znači i da bi ekumenizam, gej prava i protestantska etika bili obavezni predmeti na bogoslovijama. Jednom rečju SPC bi pala potpuno pod kontrolu globalista i soroševaca čime bi se iznutra transformisala u nešto sasvim drugo i nama strano.
U tom smislu, Grigorije želi da izvrši dodatni pritisak na beogradski režim organizovanjem antivladinih litija u Beogradu. Po njegovoj računici, litijama bi Vučić bio definitivno prinuđen da ga prihvati kao „partnera“. Na tu temu pre nekoliko dana su razgovarali Grigorijev glavni operativac, predsednik Crkvene opštine Diseldorf, i nezvanična siva eminencija Patrijaršije, Dejan Nakić. Interesantan je odnos Grigorija i Nakića. Po odlasku, premeštaju u Nemačku, Nakić je bio taj koji je u ime Patrijaršije trebalo da kontroliše poslovanje malverzacijama sklonog vladike. Vremenom, Nakić je prihvatio „lično učešće“ u „razrezu“ nemačke eparhije i uspostavljeni su obostrano poverljivi odnosi.
Sada je Nakiću ponuđeno da nastavi svoju ulogu u crkvenom životu, nakon smenjivanja ili smrti patrijarha Irineja, a da zauzvrat preuzme ulogu glavnog Grigorijevog operativca u Srbiji, uključujući i organizaciju „litija pritisaka“. Nakić je tu ulogu prihvatio i žrtvovao vernost još živom i aktivnom patrijarhu, zarad svojih poslovnih planova u budućnosti. Što se biskupa Grgura tiče, njemu ne bi bilo prvi put da traži mesto patrijarha pored još živog patrijarha.
Nakić je inače poznat kao lovac na novac, kao čovek koji se klanja samo mamonu i koji nema druge motive u životu. Nakić je razvio međunarodni crkveni biznis i kontroliše prodaju crkvenih prodavnica. On je dobio ekstrapovoljne trgovinske aranžmane u Grčkoj i na taj način su mu se zapadnjaci i fanarioti nametnuli kao tajni protežei. Grigorije je isto tako poznat kao sklon novcu i luksuzu pa je savez njih dvojice sasvim prirodan. Osim toga Nakić želi da traje i posle Patrijarha Irineja. On to želi naravno uz pomoć trenutne vlasti ali i Grigorija koji ima zapadnu podršku. Stranci su iskoristili komešanje u crkvi oko Vaskrsa da ubace u igru Grigorija kao „mandžurijskog kandidata“ sa obećanjem da sa „jakim Grigorijem“ niko neće imati problema oko dogovora oko podele Kosova. Naravno da će Grigorije posle dobijanja novog impulsa moći (pozicija Patrijarha ili kontrola nad Sinodom) okrenuti leđa ovoj vlasti i učestvovati u njenom rušenju kad za to dođe vreme to jest kad Amerikanci odluče da se Vučić menja nekim ko je kooperativniji i manje kompromitovan u narodu.
Novi trougao moći u Beogradskoj patrijaršiji je uspostavljen. Ostaje mala nada da će predstojeći Arhijerejski Sabor moći da se iščupa iz kandži opasne ekipe ili pak da će doći do raskidanja ovog trojnog pakta koji je dugoročno opasan i za crkvu i za državu. Ukoliko ova trojka bude kontrolisala Crkvu dobićemo potpuno soroševsku, natovsku i ekumenističku crkvu koja sa svetosavskom crkvom neće imati mnogo veze. A to znači da će ostati bez blagoslova Svetog Save i svetih otaca hrišćanstva.
Gordana Tomić
