Izvor: Fejsbuk Goran Šarić
Више мораш мрзити Србе, него Муслимане. Јер Муслиман је некрст, а Србин је анти-крст. Тако ме као дјете учила моја сусједа, жена бившег усташе, који је касније био сурадник удбе, а од 1990. члан ХДЗ-а (што је и логичан животни пут).
Овако је на свом профилу на Фејсбуку почео причу о прослави „Олује“, хрватски историчар Горан Шарић, који је са неколико реченица успио да ухвати сав бесмисао односа Хрватске према догађају у коме је протјеран и убијен велики број Срба.
Ја сам урадио баш супротно, волио сам Муслимане (Бошњаке), а Србе још више. И добро се сјећам, иако сам био дјете, времена када су Срби постали „анти-крсти“. Хрвати су кукали како сав новац иде Србима, иако српска села у Крајини нису на прагу 21. стољећа имала ни воду ни канализацију (нека села немају ни данас), иако од 1945. до 1991. ни један Србин није био на водећој позицији не само у Хрватској, него ни у Југославији (Броз можда није Загорац, али сигурно није Србин, за оне који не знају) – написао је он и даље наставио:
Шта је точно повод за славље „Олује“? Протјеривање 200 000 људи са њихових огњишта? Спаљивање тисућа кућа, пустошење села? И то са простора из којих се Хрватска увијек демографски опорављала и пунила, а који је данас кад је исељавање веће него икад, потпуно пуст.
И ако се већ слави одлазак 200.000 Срба, зашто се не увеже и прослава одласка 400.000 Хрвата у посљедње 4 године? И њих је отјерала слична политика.
Ако се већ прославља што су српска села у Крајини опустјела, зашто се не славе празна хрватска села по Славонији?
Ако се слави отимање српских кућа, зашто се не славе и све оне куће које су Хрватима одузеле банке?
Очигледно је да хрватске такозване политичке елите, које се сваке године насликавају попут старлета на Кининској тврђави не могу народу понудити ништа више од србофобије, ни данас, двадесет четири године откако Срба више нема.
А кад видим како народ здушно поздравља 30 година старе авионе Ф-16 онда схваћам да боље политичаре нису ни заслужили.
У држави којој се све распада, они купују авионе који ће док уђу у редовну војну употребу бити стари више од 35 година.
Хрватска је као дјевојка која нема зубе, а задње паре даје за уградњу силикона.
Давно је бард хрватског новинарства Игор Мандић закључио да је Хрватска пропали пројекат. Можда најгенијалнији живи хрватски знанственик, физичар са Руђера, Елвис Поповић је једном написало: „Рекли су ми да никад нисам хтио хрватску државу. И био сам у праву.“
Проблем са србофобијом је што од ње не могу живјети сви, него само елита на власти.
Прије тридесет година, за вријеме Југославије, Хрватска је економски била развијенија од тринаест садашњи чланица ЕУ, током свјетског првенства у Русији претекла ју је и Бугарска и сад је службено посљедња.
Али тек кад странци купе задњи хотел на Јадрану, тек кад пропадне и задње бродоградилиште, тек кад задње село у Славоноји опусти, тек кад задњи млади човјек сједне у аутобус за Ирску, (а тај дан није далеко), тек тада ћете схватити да се србофобија не маже на крух (или хљеб) и не сипа у трактор.
До тада, сретна вам прослава Олује!